Afričke pustolovine (1. dio)

Afričke pustolovine, Zvonimir Furtigner, Julio Radilovic Jules

Afričke pustolovine
(Julio Radilović & Zvonimir Furtinger)

Egzotika

Šta ima egzotičnije od samog naslova Afričke pustolovine? O naslovima se može mnogo razgovarati i razmišljati, to naslovi zaslužuju svojom snagom ili slabošću, punoćom ili prazninom, svojom prepoznatljivom bojom koju smatram ekvivalentom boje glasa kod osobe. Furtingerov i Julesov naslov Afričke pustolovine je egzotičan gotovo koliko i Kroz pustinju i prašumu (1912) Henryka Sienkiewicza, jedan među kraljevskim naslovima egzotične literature, poetički etalon avanture i egzotike. Ili, oslušnite samo naslove iz “Arapskog ciklusaKarla Maya o avanturama Kara Ben Nemsija i njegovog prijatelja Hadschi (Hadži) Halefa Omara, inspirisane njegovim dugim putovanjem po Bliskom i Dalekom istoku 1899: Kroz pustinju, Kroz divlji Kurdistan, Od Bagdada do Stambola i Kroz balkanske gudure. Da li je to May imitirao naslov Sienkiewicza nobelovca? Imajuí u vidu da se privatni život Karla Maya dosta dugo kretao domenom manjih krađa i prevara, zbog čega je više nego jednom završio u zatvoru, bili bismo skloni takvom zaključku samo da pisac Winnetoua nije umro baš 1912, godine u kojoj je Sienkiewicz objavio svoj roman. Siroti May, reklo bi se da je u ovom pogledu zaista nevin. Obojica su bili majstori egzotizma klasičnih knjiga avanture, pa i u davanju naslova.

Koncept egzotičnog datira još iz sedamnaestog veka u Evropi. U devetnaestom veku je, međutim, doživeo svoju kristalizaciju s povećanim mogućnostima putovanja i istraživanja vanevropskih teritorija. Otkriće egzotičnog bilja, minerala i ljudi pobudilo je osećanje razlike između Zapada i ostatka sveta, povećalo stvarnu i metaforičku snagu i bogatstvo zapadnih imperija. “Egzotika” je bila učestalo izlagana na mestima kao što su botaničke bašte, koje su doživele svoju ekspanziju između 1841. i 1885. godine, kada su biljke i minerali mogli biti posmatrani od strane publike u sigurnom domaćem okruženju. Velika izložba 1851. godine u Londonu u Kristalnoj palati bila je samo najčuvenije pokazivanje imperijalne moći sa eksponatima iz kolonija i protektorata. Ljudska bića su takođe izlagana u Evropi, kao naučni kurioziteti. Britanija je bila predvodnik industrijske revolucije i osećala se veoma sigurnom u tom idealu. Da je privlačnost egzotičnog (šarm neupoznatog – reprezentacija jedne kulture namenjena za konzumiranje od strane druge) podjednako odrednica kako trivijalne tako i elitne kulture, pokazuje i samo nasumični spisak tako raznovrsnih pisaca koji su krajem osamnaestog i tokom devetnaestog veka bili okupirani egzotičnim: Victor Hugo, Gérard de Nerval, Théophile Gautier, Gustave Flaubert, Henryk Sienkiewicz, Edward William Lane, Sir Richard Francis Burton i Karl May. Svi ovi pisci, svako na svoj, veoma različit način, na Zapadu su popularizovali efekte stranog, egzotičnog, ponekad okrutnog, neshvatljivog i upravo zato tako fascinantnog i neodoljivog u nezapadnim kulturama.

U domenu vizuelnog, naći ćemo ne mnogo manje različitih i različito vrednovanih slikara i ilustratora od kojih su neki označeni kao orijentalisti: Johanes Vermeer (1632-1675), da, zašto ne čak i on, pa zatim Jean Auguste Dominique Ingres (1780-1867), Eugène Delacroix (1798–1863), David Roberts (1796-1864), Charles Bargue (1826/1827-1883), Leopold Carl Müller (1834-1892), Jean-Léon Gérôme (1824-1904), Gustav Bauernfeind (1848-1904), Edwin Lord Weeks (1849-1903), Arthur Melville (1855/1958-1904), Sir Lawrence Alma-Tadema (1836-1912), Jose Villegas y Cordero (1848-1922), Jean Lecomte du Nouy (1842-1923), Ludwig Deutsch (1855-1935), Antonio Maria Fabres y Costa (1855-1938), Edmund Dulac (1882–1953), Maxfield Parrish (1870-1966)… Nemali broj autora sa ove moje dugačke liste može se naći u vizuelno intrigantnoj knjizi The Orientalists (2005) Kristiana Daviesa.

Zašto pišem o egzotizmu, pa i orijentalizmu u tekstu o Afričkim pustolovinama? Zato što su to ključni koncepti za doživljavanje veličanstvene avanture koji su nam priredili Zvonimir Furtinger i Julio Radilović, avanture stvaranja u koju su se upustili odmah nakon eposa-triptiha Kroz minula stoljeća (1956-1960). Stoljeća su bila egzotika prošlosti, Kapetan Leši egzotika partizanskog, i uopšte ratnog žanra. Afričke pustolovine su bile nešto potpuno specijalno. Povratak u samo srce egzotike – Afriku, a na jedan postkolonijalni način. Realistički tretirati srce egzotike, a ne ubiti moćni osećaj stranog i nepoznatog koji zrcali gotovo u svakom prizoru, impresivno je postignuće ovog stripa . Na tom paradoksu počivaju Afričke pustolovine. Radilović je zastupnik realističkih preferencija u vizuelnoj naraciji, kao što su to većina autora s dugačke liste. Svi oni imaju narativnu komponentu u svom slikarstvu, ili ilustratorskom radu. Svima im se, međutim, potkrada egzotičnost kao princip intrepretacije svetova koje prikazuju. Kod Julesa u Afričkim pustolovinama to mogu opisati kao postkolonijalni realizam u kombinaciji sa još uvek žestokom egzotikom. Realizam u Afričkim pustolovinama, i u Julesovom opusu kao takvom, ima više različitih lica koja se ne iscrpljuju jedno u drugom, zato ću se realističkoj stilizaciji u ovom tekstu još vraćati.

Poetika naslova

John Barth u svojoj zbirci nefikcionalnih tekstova Knjiga petkom (Friday Book, 1984) u eseju Naslov ove knjige raspravlja o poetikama naslova knjiga, postmoderno se poigravajući dok navodi razne primere. Govori o neposrednim, direktnim naslovima kao što su Canterburyjske priče, Proces, Idiot, Moby Dick. Govori o komičnim knjigama koje nemaju komične naslove. Iza privlačnog naslova može se se kriti privlačna knjiga. Ali, to ne ide uvek nužno jedno s drugim. Isto tako, ima naslova koji su mnogo bolji od samih knjiga koje su iza njih. Neki, pak, naslovi urezali su se svima u sećanje: Sunce se ponovo rađa, Zima našeg nezadovoljstva, Kako zelena je bila moja dolina, Dželatova pesma… S druge strane, ima naslova koji su poprilično kičasti: Agonija i ekstaza, Lepa i prokleta… Ipak, čak i oni koji nimalo ne dele Barthove postmoderne sklonosti složili bi se sa jednim njegovim zaključkom – bolje da je delo privlačnije nego što je to sam naslov. Nema naslova koji može iskupiti delo slabije od sebe. Taj princip, naravno, važi za svaku knjigu, pa i za naslov Thomas Mann ili Philip K. Dick.

Kakva vrsta naslova su Afričke pustolovine? Direktan, u njima se događa upravo ono što nam on poručuje. Ako je tako, zašto ga ne bismo promenili u Pustolovine u Africi? A ne, nikada i nikako, reč je o pustolovinama koje su suštinski afričke, a ne pustolovinama koje se slučajno odigravaju na tom kontinentu. Ono što je ispričano nije se moglo dogoditi negde drugde. Život (ove pripovesti) nije drugde. Pripovest koju su ispričali Jules i Furtinger postala je sama srž našeg tadašnjeg egzotičnog pojma afričkog. Ova vrsta egzotizma, kao što rekoh, ima zanimljivu komponentu – vrsta je postkolonijalnog čitanja Afrike pre nego što su postkolonijalna čitanja ušla u akademsku modu. Uostalom, ovaj strip je izlazio u periodu 1962-1966 u državi koja je predvodila pokret nesvrstanosti. Knjiga Orijentalizam Edwarda Saida, kao protivreakcija na kulturno nasleđe kolonijalizma, pojavila se 1978. godine, a njen uticaj na postokolonijalizam kao kritički pristup odigrao se tek osamdesetih godina. Diskurs nesvrstanosti kojim je zasejana pripovest Afričkih pustolovina daleko je prethodio akademskoj “dekolonijalizaciji” Afrike u doživljaju i promišljanjima neafrikanaca. Tito se tu dosta pragmatično ponašao, mada ga ne možemo baš smatrati intelektualnim pomeračem granica (Kardelj je bio uglavnom zadužen za “teoriju”, štagod to u to vreme značilo , dok je Tito bio pre svega pragmatičar i “državnik u belom odelu”, ili beloj uniformi). U svakom slučaju, Afričke pustolovine nastale u takvom kulturološkom , a ne samo političkom okruženju, nimalo nisu patile od kolonijalnih natruha kojih možemo naći u stripskom remek-delu Grob u prašumi Andrije Maurovića, Franje Fuisa i Marcela Čuklija.

Kada govorim o naslovu Afričke pustolovine zašto ne kažem jednostavno Furtingerov naslov? On je ipak scenarista ovog stripa i njemu pripada i sam naslov, zar ne? I da i ne. Ukupna punoća naslova, njegov pun radijus zračenja, njegova boja, taktilnost i kontrastnost zadobijeni su tek kada smo zatvorili ovaj strip nakon čitanja. Čin vizuelne naracije utkan je u konotacije naslova i ne da se izbrisati i pretvoriti samo u zvuk. Reći ćete, pa to se deševa i nakon čitanja svakog romana, celina romana ima povratno značenje na zvuk svoga naslova. Moj odgovor je – ne u svakom romanu, samo u ponekima. Ili bar samo u ponekima u tom stepenu da bi to postalo od krucijalne važnosti. Kada izgovaram Afričke pustolovine u ovom naslovu ne samo čujem nego i vidim afričku noć, crnoću afričke puti, puno oružja i uniformi koje se mogu naći gde drugo nego baš u Africi, posebno u Africi Julija Radilovića ili Africi Franka Belamyja. Njihova opredmećenja i otelotvorenja Afrike obeležila su šezdesete, kao što je to, makar za mene, osamdesetih učinio Matthias Schultheiss s trilogijom San morskog psa čiji je prvi tom Mravinjak Lagosa (1986) vratio egzotiku Afrike na jedan potpuno sveži način koji se, ovaj put, nimalo nije obazirao na političku korektnost. Na Schultheissa mi je pravovremeno skrenuo pažnju slikar i strip crtač Mladen Đurović, negde drugom plovinom osamdesetih, dok smo se družili u Zemunu.

Kad već pominjem ekscentričnije ili radikalnije varijacije afričkih pustolovina, jednu od njih zateći ćemo u drugom delu pustolovina Giuseppe Bergmana, u Danima Gneva – Afričkim pustolovinama Giuseppe Bergmana (1983). Milo Manara, vrstan crtač kakvog ga je majka priroda dala, a nesposoban da do kraja artikuliše svoje talente, poigrao se percepcijom Afrike stvarajući persiflažu od te percepcije. Naravno, čak i nadrealno persiflirajući, ostao je tek jedan od autora koji tvrde da su izašli iz šinjela Huga Pratta, eksplicitno smeštajući Prattov fikcionalizovani lik u svoj strip. Simpatično i “ludo”, ali ipak više volim ono što je Pratt ispričao o Africi u mnoštvu svojih stripova nikada se ne baveći direktno temom političke korektnosti.

Piše: Zoran Đukanović

(originalno objavljivanje: „Kvadrat“ br. 21, Bizovac, 2009)