Afričke pustolovine 2

Afričke pustolovine, Zvonimir Furtigner, Julio Radilovic Jules

Afričke pustolovine
(Julio Radilović & Zvonimir Furtinger)

Grafizam

Već prvom tablom, ili baš ako insistirate, sa prva četiri kaiša prve epizode Afričkih pustolovina, Jules je pokazao da crna u ovom stripu neće biti tek crna. Ona ovde poseduje masnoću koja će tako sugestivno dominirati noćnim tminama Afričkih pustolovina. Još jedan strip u kome je Jules trijumfovao akcentima crne bio je Kapetan Leši (1960-1964). Afričke pustolovine poseduju još nešto, mekoću linije koja će ostati neprevaziđena unutar Julesovog opusa. Reč je o bogatom korišćenje chiaroscura, a s mnogo manje šrafure. Istina, u prvoj od tri epizode Afričkih pustolovina Jules koristi “belamyjevska” poentilistička tačkanja tušem (ne bojom), što je ekvivalent senčenju. U druge dve epizode, ovaj efekat će iščeznuti. Tretman odeće, opipljivost tkanina je ono što me snažno privlači u Afričkim pustolovinama, prevoji na njima i senke koje se uvlače u te prevoje. Istovremena “izlomljenost”, izgužvanost i mekoća te odeće. “Punomasnost” tame nastale u Julesovoj igri dočaravanja tekstura.

  Julesova crna ovde poseduje 'masnoću' koja će dominirati noćima Afričkih pustolovina
Julesova crna ovde poseduje ‘masnoću’ koja će dominirati noćima Afričkih pustolovina

Četiri stripa jesu Julesov trijumf i dosezanje svetskog kvaliteta. Kroz minula stoljeća, Afričke pustolovine, Kapetan Leši i Herlock Sholmes. Ovome moram da dodam i krunu njegovog ilustratorskog rada – deset bogato ilustrovanih knjiga o Tarzanu, kao i naslovne strane za knjige “Arapskog ciklusaKarla Maya. Nisam slučajno na početku teksta pomenuo knjigu Kroz balkanske gudure, čija mi je naslovna stranica urađena Julesovom rukom ostala arhetipski urezana u sećanje. Govoreći o nabrojanom, ne mislim na profesionalni kvalitet, jer njega je Jules uvek imao, nego na onaj drugi, mnogo teže dosežan, kreativni kvalitet. Recimo, razlika između Partizana,koji su inače tako dobro prolazili u Holandiji, i Kapetana Lešija je upravo u finoj, ne lako prelaznoj granici između profesionalnosti i najviših kreativnih dometa u stripskoj vizuelnoj naraciji. Tu granicu većina velikih majstora zanata ne uspeju da pređu više od nekoliko puta u svojoj karijeri.

Govor tela

Govor tela jedan je od najvažnijih elemenata govora stripa. Užasno je bitan način na koji ljudi u stripu sede, kreću se, rotiraju u prostoru, osvrću se, smeše ili pokušavaju da sakriju svoja osećanja, kako se dodiruju. U pogovoru za album Grob u prašumi ponešto sam napisao o Maurovićevom govoru tela. Pokušaću da govorim o dva govora tela u Afričkim pustolovinama. Pokušati objasniti njihovu telesnost i eventualno seksualnost. Kao i uvek kada je reč o interpretacijama, nužno se nalazimo na skliskom terenu. No, nije prvi put da se izlažem ovakvom riziku eksplikacije neizgovorenog. To mi je deo esejističkog i kritičarskog posla.

Igre dočaravanja teksture - izgužvanost i mekoća prevoja na odeći i tama koja se uvlači u njih.
Igre dočaravanja teksture – izgužvanost i mekoća prevoja na odeći i tama koja se uvlači u njih.

Naravno, govorim o dva glavna lika Afričkih pustolovina vodiču Hardyju i Ljiljani, studentkinji hemije, zagrebačkoj koleginici Toma N’keme, studenta geologije. Postkolonijalni narativ Afričkih pustolovina ipak nikada neće otići toliko daleko da bi realizovao prelazak seksualno-rasne barijere između Toma i Ljiljane. Oni će, naravno, ostati drugari tokom afričkih avantura. Šezdesete dvadesetog veka nisu bile spremne za više od toga. Uostalom, Tom i nije glavni lik nego nego su to Hardy i Ljiljana. A ova dva lika su “asimetrični”. Ne pripadaju standardnom paru junaka koji bi razvili stereotip očekivane privlačnosti muškarca i žene. Postoji generacijska, može se reći biološka i socijalna razlika između Hardyjevih procesa starenja i zrenja njene mladosti.

Interesantan je način na koji je prikazana muževnost jednog šezdesetogodišnjaka. Govor tela otežanog godinama, hranom i alkoholom, a opet tako spontan i negde gibak, primer je bravure diskretnosti u Julesovom crtačkom portretisanju jednog lika. Koliko je Radilović imao godina kada je kreirao Hardyja? Trideset i četiri. Ne sećam se kada sam sreo da tridesetogodišnjak ovako savršeno portretiše dvostruko stariji lik od sebe, ušavši do detalja u telesnost u kojoj nikada sam nije bio. U jednom intervjuu Radilović, na pitanje da li mu se u vezi sa stripom dogodilo nešto neobično, odgovara: “Kada sam završio skiciranje vodiča iz Afričkih pustolovina, žena i ja smo nakon šetnje otišli na večeru u gostionicu Vinodol. Odjednom sam za jednim stolom vidio čovjeka koji je podsećao na netom završenog vodiča. Mislio sam da mi se to pričinilo pod utjecajem višesatnoga crtanja, no mnoge su se osobe, premda ih nisam poznavao, prepoznale i u strip-serijalu Kapetan Leši.”

A šta je sa govorom tela studentkinje hemije Ljiljane? U čemu je hemija njenog govora tela? Još kao dečak sam znao da je ona lepa i – erotična. Nisam u to vreme imao ime za ovaj osećaj, ali znao sam da proizvodi neku vrstu dodatka uzbuđenja u mom čitanju i da tu razliku nije moguće zaboraviti. Ljiljana iz Pobune u Kiboku, Mongoa i Čarobnjaka s Mjesečevih planina bila je kombinacija klasičnosti, građanski učtive (gotovo puritanske) elegancije i erosa. S krivina i mekote njenih nogu i ruku (da, baš tim redosledom) nisam mogao da odvojim pogled.

Ona je sa srdačnošću skojevke / partizanke / posleratne omladinke (lanac istorijskih transformacija ženskih uloga na našim prostorima četrdesetih, pedesetih i šezdesetih, tri zanimljive decenije dvadesetog veka) u stvari jedno biće koje tek treba da otkrije punoću svoje seksualnosti. Ne bih se zakleo da bi se Jules nužno složio sa ovom seksualnom ekonomijom wilhelmreichovskog tipa čitanja Ljiljaninog lika, ali to i nije najbitnije. Glavna junakinja Afričkih pustolovina ima više nego senzualno telo zrele žene, psihologiju prostosrdačne drugarice sa fakulteta i, ponekad, gotovo detinju bezazlenost.

Mnogo toga strip nam pripoveda neeksplicitno, bez objašnjavanja, kroz jezik tela. Jedna ruka koja se penje od kolena ka preponama ženskog tela, iako je stavljena u kontekst žanr scene “kafanske poročnosti” (Pobuna u Kiboku, kaiš k-24), snažno je prisustvo senzualnog i erotskog u Afričkim pustolovinama, koje su neki pogrešno pročitali kao tek eto “priču o nesvrstanima”. Ne, slojevi Afričkih pustolovina nimalo se ne iscrpljuju političkom korektnošću svog površinskog sloja…

Želite li više dokaznog materijala da je Ljiljana najerotskiji lik u čitavom Julesovom opusu? OK, lista sledi: Pobuna u Kiboku, kaiševi k-2, k-18, k-36, k-59, k-89, k-90, k-96, a zatim Mongo, kaiševi m-3, m-5, m-53, m-58, m-61, m-63, m-91, m-97, m-98 i na kraju Čarobnjak s Mjesečevih planina, kaiševi č-4, č-36, č-50 i č-61.

Piše
Zoran Đukanović

(originalno objavljivanje: „Kvadrat“ br. 21, Bizovac, 2009)